Proizvode koje odlikuje kvalitet i brojne nagrade izdvaja prepoznatljiv ukus, a da bi se našli na našoj trpezi potrebno je mnogo truda i rada. Porodica Bobana Frunzalerovića krenula je od ideje da želi da jede zdravo, a danas proizvode čuvenu rakiju od šljive destilerije Frunza, dok vina koja osvajaju međunarodne nagrade proizvodi Bobanov brat Vladimir Frunzalerović u svojoj vinariji “Aglaja Frunza”. Prave i proizvode od mangulice poput kulena i slanine. U tom procesu učestvuju svi članovi porodice na različite načine, a kako sve to izgleda otkriva nam Boban.
Šta vas je podstaklo da odaberete proizvodnju zdravih proizvoda kao nešto čime ćete se baviti?
Naš pradeda se bavio proizvodnjom rakije i vina. Preradom vina se bavio u smislu da je imao vino za potrebe svog domaćinstva, pravilo se oko 2000 litara i bilo je lepo imati vino, pa kada dođe rodbina na slave onda možemo i da im damo da ponesu, to se delilo. Taj naš kraj je poznat po vinu, negotinsko vino, a onda smo brat i ja, kao deca, jer smo živeli u Negotinu, zavoleli selo i to nam je ostalo kao važno iskustvo za ceo život. Zato smo i on i ja studirali poljoprivredu, on na tehnologiji biljnih proizvoda, ja na ratarstvu. Ta ideja da jedemo zdravo je naš moto, ja sam imao sreću da tokom odrastanja jedem zdravo, i želeo sam da to prenesem dalje.
Danas imamo nekih osam i po hektara vinograda, a inače je to kao svaki drugi posao, krenuli smo od nule i postepeno uključivali celu porodicu. Moja supruga na primer, radi dizajn i za vinariju i za destileriju, kao i to što se tiče mangulice, a bavi se i društvenim mrežama, svako daje svoj doprinos, baka na primer, pravi pogače.
Kako izgleda proces pravljenja vina?
Kada govorimo o procesu pravljenja vina tu može da se napravi paralela sa gajenjem mangulice, tu je na prvom mestu genetika, ishrana, i na kraju podneblje, pa je slična stvar i sa vinom. Dakle, Negotin ima zemlju, ima sunce i pogodnu temperaturnu razliku između dana i noći kada je letnje vreme. Zatim je pogodno tlo, a pored toga tu je i ruža vetrova.
Što se tiče sadnje postoji prolećna i jesenja, i to važi za sve biljke. Kad je jesenja sadnja manji je rizik jer je biljka kao i malo dete, traži pažnju i negu, a to je kod biljke voda koja je najbitnija. Prolećna sadnja može da bude i ovakva i onakva tako da uvek biramo jesenju, kada je biljka kao u nekom zimskom snu, otpustila je svo lišće.
Tada dobijemo samo vioku, isečemo koren, stavimo u zemlju, zatrpamo i čekamo. I onda dođe proleće gde sve krene da niče i raste, pa se postave stubovi između toga, žice, pa se to lepo veže jedno za drugo jer vinova loza stalno raste, tako da mora da se redovno šiša kako ne bi sva energija išla na stvaranje hlada, nego za plod, ali svakao rodi i puno plodova. Onda se krate ti plodovi kako ih ne bi bilo previše jer mi ne prodajemo grožđe na kilogram nego pravimo od toga evropsko vino. Onda to usmeravamo u skladu sa svojim zaključcima u odnosu na iskustvo i stručnost, jer važno je da bude manje plodova kako bi bili punijeg ukusa, imali više šećera, vrenjem šećer prelazi u alkohol.
Što se tiče vina, tu postoji i jedan grejs period od pet godina, i to je kvalitetno vino, a o tome govori podatak da smo na na najprestižnijem svetskom ocenjivanju Decanter (DWWA) u Londonu dobili srebro za jedno vino koje je ležalo godinu dana u francuskom buretu, dobilo je 92 boda, tako da je veliki uspeh.
Kod nas vino brže sazri nego u Župi na primer, zbog klimatskih uslova, a posle berbe se to vino mulja, presuje, stoji sa pokožicom. Kod Rozea na primer postoji maceracija (proces kada sastojci čvrstih delova grožđa prelaze u vino), gde kontrolišemo kakva želimo da bude boja, na primer naš roze je od Pinoa (Pinot), Prokupca i Merloa (Merlot), dakle tri sorte u jednom. Pitanje boje zavisi od trendova, da li da do bude Provansa ili losos boja, ili da to bude srpska Ružica, to je stvar ukusa, i radi se maceracijom, kada se grožđe koje nije oceđeno nego sa pokožicom, sjedinjuje.
Crveno vino posle tog muljanja i zrenja leži od godinu do godinu i po dana u buradima, posle godinu dana ide u flašu i tek posle tri meseca može u prodaju. Burad je hrastova, a nabavljamo ih iz Srbije, kao i iz Francuske, Mađarske. Za crvena vina je zapravo da nađemo koje bure odgovara našem vinu, a to je veliki posao jer zahteva testiranje. Tu proba da li smo “pogodili” tačno ono što smo želeli mogu da traju godinu, dve, tri.
Kako da prepoznamo kvalitetno vino?
Mera kvaliteta vina nije jačina, već je sve to stvar ukusa, nekome se možda ne dopada skupo vino, nego neko jeftinije. Ima mnogo dobrih vina, važno je znati da je vino živa stvar, na tome mora da se radi, mora da se proba što više, da bismo mogli da prepoznamo šta je dobro vino. Zato i postoje sajmovi poput Wine Jamm-a gde ta neka mlađa populacija koja ima nešto preko trideset godina za jedan dan može da proba od pedesetak do stotinak vrsta vina. A ta punoća u vinu, to je radost, vino je božje piće, i to čovek mora da upozna da bi znao, a način upoznavanja je proba. Zato su vinari po mom mišljenju posebna vrsta ljudi, to zanimanje mora da se voli, jer posao je veliki.
Koja vina proizvodite i po čemu su posebna?
Sva vina su sortna, na primer Kaberne (Cabernet) Negotin leži 12 meseci u buretu, i prodajemo vino iz 2018. ali imamo i selekciju iz 2015. I 2016. To je ono za koje smo dobili srebro na svetskom najprestižnijem ocenjivanju Decanter (DWWA) u Londonu, to su dva crvena vina. Imamo Roze od Pinoa Prokupca i Merloa, to je nešto između Provanse i srpske Ružice kada se radi o boji. Imamo i dva bela vina Šardone (Chardonnay) bari koji je ležao šest meseci u buretu od 500 litara, i možda naše najprodavanije vino bela Bordo kupaža, znači u Bordou se pravi vino koje je od kupaža, od dve sorte – sovinjojn blan i semilion ili semion (Sauvignon & Semillon). U Bordou to isto rade pola pola, ali mi to jedini u Srbiji tako radimo.
Autor bloga: Lana Nikolić