“Zelena boja je osnovna boja sveta i iz nje se rađa njegova lepota.”
Kalderon de la Barka
Sećam se jednom, kad sam bila vrsna kuvarica u pokušaju, mama me poslala na pijacu po tikvice, a ja donela krastavce. Pa je rekla: “E dobro, za ručak danas jedete musaku od krastavaca”. Jeli smo običnu musaku i salatu od krastavaca jer ručak nedeljom mora da se jede, ali nije to tema nego je tema što je bio maj, najzeleniji mesec u godini i ja sam, umesto u tikvice, gledala onaj predivan zeleniš na tezgama, a taj kadar me uvek vrati u detinjstvo kad me baka vodila na Kalenić, pa posle na sladoled.
Dvadeset i kusur godina kasnije, moja mama je naučila moju decu razliku između tikvica i krastavaca, naučila ih je da vole spanać, a mene je naučila da je sremuš sa narcisima najlepši prolećni buket, pa sam joj stalno kupovala, da se raduje. Narcise stavimo u njenu kristalnu vazicu, a sremuš mi stavi u salatu koju pojedem pre ručka.
Zeleno je boja doma mog, onog devojačkog, bezbrižnog, gde sam čitala knjige i pravo iz KST išla na predavanja na faks, a tata me čekao celu noć dok se ne vratim i tek onda išao da spava, gde smo odvrtali muziku dok nedeljom pravimo musaku za ručak, a tatina bude bolja od mamine, pa se zauvek durila zbog te činjenice. Zeleno je boja flomastera kojim mi je moja velika ljubav napisala na cedulji za dobro jutro “Zo, dobro jutro” i neki blesavi smajli. Zeleno je boja korica knjige “Orkanski visovi” koju sam onomad kupila na ulici i bila srećna jer miriše na staru knjigu.
Zeleno je boja života koji moj omiljeni mali bistro na Dorćolu stavlja u teglice namaza sa brokolijem, spanaćem i sušenim vrganjima i sa tikvicama koji miriše na nedelju kod mame i u kozji sir sa sremušem koji neodoljivo traži da ga jedeš još. Dom je tamo gde su boje i mirisi i ukusi detinjstva. Dom je tamo gde vas čeka osmeh, prijatelji, porodica, smeh, suze, cveće, mir i dan koji dugo traje. Dom je u ulici u koju se spuštaš srećna jer znaš da je ljubav u svakom zalogaju, baš kao kad si bila dete. Dom je zelene boje.