Doteralo cara do duvara. Vaga je počela da cvili od muke kad stanem na nju, ugljeni hidrati, špagete, čokolade, kolači, gazirana pića i grickalice na razne teme kolo su vodili po mom organizmu koji jadan nije znao šta ga je snašlo, pa je odlučio da se pobuni ogromnom količinom kilograma i bolovima u svim mogućim mestima.
Kad imate 46 godina i hormone koji luduju, a uz to volite da jedete i to uglavnom noću, jasno je da ćete u jednom trenutku ustati ujutru, a levi kuk će da vas boli do mozga i nećete moći da se odvučete ni do kupatia. Volim da jedem, a pritom imam vrlo arogantan stav jer kad odlučim, mogu brzo da smršam. To je bilo tačno pre nekih pet, šest godina, ali sada se kuma udaje u maju, a haljina koju planiram da nosim smatra da nema šanse da ću za tri meseca uspeti da istopim ono što sam godinama unosila u sebe. Takođe imam vrlo tupav stav po pitanju vežbi jer, zaboga, gospođa ne voli da se fizički napreže i smatra da su treninzi gubljenje vremena i bespotrebno mučenje. Ali. Kad dođe vreme za naplatu, shvatite da treba da preduzmete radikalne mere jer vaše zdravlje jednostavno odbija da sarađuje sa vama, baš kao što mi odbijamo da sarađujemo sa ljudima koji nas ugrožavaju.
Dakle, imamo dve situacije: haljina u koju treba da uđem kad se kuma udaje u maju i zdravlje koje pod hitno treba da se dovede u red jer je telo počelo da se buni.
I tako pozovem teretanu u kraju. Dobar dan, imate li vi personalne treninge? Imamo. E dobro, kad mogu da počnem? U utorak. Super, vidimo se. Pita kuma je l’ imaš opremu za vežbanje, kakvu crnu opremu, pa patike, helanke i majicu. Imam, kažem samouvereno. Dođem kući – nemam. Patiku pojeo pas, helanke sačuvaj bože, u njima šetam tog istog psa, a ove druge su za po kući kad kuvam, dakle zapaljene, isflekane od ulja koje prska i raznih kulinarskih dodataka koje stavljam u jela kad rešim da se latim varjače. Znači, moram sad to sve da kupim. Dobro, rešimo to, maznem detetu ranac za trening i zovem mamu da joj javim da ću da idem da vežbam u teretani. Jaaaao, molim te, pazi da ne padneš i da nešto ne oboriš. Srećno i javi kako je bilo. Dođem tamo, Bojana me čeka, trenerka, nasmejana i slatka, dođem do pulta da se prijavim, žena mi da ključ za ormančić, oborim ključ, sagnem se da ga dohvatim, oborim ranac sa stolice, uđem u svlačionicu, sapletem se o klupicu i padnem. Dobro je, mislim se, bar nisam oborila celu skalameriju od tegova ko onda jednom kad sam bila u teretani pola sata u životu. Bojana je carica. Nasmejana, pažljiva, odličan trener i pušta me da hukćem i žalim se do mile volje. Tera me da brzo hodam kad nemam treninge i da joj skrinšotujem broj koraka i šaljem na vajber. Kaže da ću da se uvučem u tu haljinu u maju i da ću za tri meseca na onoj traci nesrećnoj da trčim ko raketa. Kaže i da sam super jer izdržavam potpuno nov način ishrane.
Zamenila sam omiljeni beli leba crnim od heljde, spelte i organskih jaja, špagete jedem, ali porciju u veličini šake i to testeninu od spelte. Najdraže gazirane ubice zdravlja zamenila sam prirodnim domaćim sokovima, a kad me uhvati kriza za slatkišima, umesto da dokrajčim teglu krema od čokolade, namažem na taj crni hleb preukusan i zdrav voćni namaz i sve to rasporedim na tri puta dnevno, ništa posle šest popodne. Prvog dana mislila sam da ću da umrem od tuge što jedem ko neka zdrava žena, ali treći dan, kad sam ustala, a nisam bila otečena, naduvena i gladna, život je izgledao mnogo lakši 🙂
Zato što kuma nije dugme. Zato što imam decu kojoj ću još dugo biti potrebna. Zato što neću da se mama sekira što me sve boli. Zato što hoću da mogu sa drugaricama i psom u šetnju kroz šumu 10km, a da ne padnem u nesvest. Zato što hoću da se budim nasmejana i da se radujem danu jer život mnogo brzo prolazi da bismo ga dodatno skraćivali nezdravim izgovorima i još nezdravijim hranama.
Voli vas vaša,
gospođa lajf kouč 🙂
