Probudila sam se jutros malo kilava sva, premotavam po glavi šta je bilo i šta nikad više neće biti i onda izađem da prošetam psa sabajle, kad nikog nema u mom kraju da me pita da nešto moram da razgovaram kad mi se ćuti. Imate i vi takva jutra, znate o čemu pričam. Elem. Iz takvih stanja mogu da me izvade dve situacije: pesma i cveće. I proleće. Kod nas ovde na vrhu brda, pored šume, višnje i trešnje su se rodile bukvalno preko noći i ceo kraj miriše kao čarolija. Ako to nije dovoljno za radost, onda hajde da nađemo još neke “bustere”.
Prvo sam stavila muziku u uši dok sam išla kroz šumu sa psom i slušala jednu od meni najlepših pesama u kojoj Džoni kaže: Gledaj moju malu kako ide niz ulicu… Primećuješ li boju na njenom obrazu? Danas je prvi dan u proleću i ona uživa kao da je poslednji.
Druga situacija je cveće. Ali ne bilo koje cveće, nego lale. Lale volim najviše na svetu zato što su nežne i imaju boju na obrazima. Zato što sam ih kupovala mami čim se pojave na ulici. Zato što ih sad kupujem sebi da mi ipak bude lep dan čak i kad počne natmureno. Lale su lekovite jer podsećaju na radost. Na drugarice. Na mamu. Na Džonijevu pesmu koju verovatno niko više ne pamti ko nije mojih godina. Lale su proleće i kad nije zvanično počelo. I najlepše idu uz voćni sirup od malina koji miriše na leto. Najviše volim lale i mali bistro u Knićaninovoj broj tri zato što tamo mirišu lipe i prolaze tramvaji, a vreme stoji i boji dan toplinom i doručkom pored belih žardinjera. Lale i mala dorćolska ulica dovoljan su razlog da se probudite u Beogradu. Zato što proleće nigde ne stiže tako iznenada i mirisno kao u ovom gradu. Zato što je za radost potrebno samo da udahneš grad. Gledaj moju malu kako ide niz ulicu…
Srećan vam 1. mart🌷
