Sedite da vam pričam kad sam išla na Gitarijadu devedesetpete, godine kad sam upisala faks i bila najsrećnija na svetu, a Mplj (Mojaprvaljubav) poneo vreću za spavanje jer je moja mama rekla da ne mogu da sedim na hladnim betonskim tribinama iako je avgust, a svi znamo da se napolje ni na saharskim temperaturama ne izlazi ni pod razno ako ti je kosa “ne mokra, nego vlažna”, tako da smo poneli tu famoznu vreću bez rasprave i otišli pod Kraljevicu da zaljubljeni slušamo omiljene pesme, što će da mi bude divan šlagvort u ovo belo januarsko jutro skoro 30 godina kasnije.
Ustala sam na vreme taman da popijem kafu natenane dok se dečja banda sa psom na čelu još nije probudila i da prelistam snove od noćas, da vidim što sam sanjala Mplj i proces razmišljanja me odvede do prozora, stavim sluške, pustim pesmu što me podseća na 28 godina ranije kad je sve bilo jednostavnije i neko drugi je brinuo da ti bude toplo, a tvoja jedina briga je bila da učiš i da poneseš vreću za spavanje da ne sediš na hladnom betonu. U tih 28 godina uspela sam da stavim mnogo teških, tužnih i dramatičnih situacija, raspadala se i sastavljala milion puta, kao što nam svima sleduje u životu jer da nije tih raspadanja, ne bismo se toliko mnogo radovali sitnicama kao što su pesme koje podsećaju na Mplj, kuma koja ti kaže “jao skloni mi se sa očiju” kad lupiš neku glupost, mama koja ti opere sudove i skuva supu dok si na poslu, knjiga koju ti tvoj prodavac kod pijace čuva mesec dana, sneg koji veje kao da si na planini, pas koji ti vrti repom i ljubi te kad se vratiš kući, deca koja te nerviraju i zasmejavaju po ceo dan i drug koji ti svako jutro iz Kanade šalje poruku “Loodaya patrol, samo da proverim jesi li dobro”…
Tih sitnica je mnogo i svi ih imamo u svojim folderima u srcu, raspoređene po nekim samo nama poznatim redosledima, vadimo ih kad smo tužni, neraspoloženi, usamljeni ili kad nam je samo dosadno. Te sitnice služe da vam dan bude obojen u radost i da imate koga da pitate kakav mu je bio dan. Mnogo je lepo i potrebno da imate koga da pitate i da pita vas kako si, kakav ti je dan i da ti pošalje smešnu poruku u inboks. I lepo je kad sanjate bivše jer vas taj san prebaci u pesme koje vas podsećaju na sreću i onda od ujutru budete okej, a još ste bolje kad znate da imate svoj “mali krug velikih ljudi” sa kojima radite, dišete, jedete, sanjate, delite slatke i gorke trenutke i čašicu smeha, sa kojima se smejete i ćutite.
Svi smo mi pomalo pesma od pre 30 godina, kad smo bili najsrećniji u životu i kad nam je jedina briga bila da se zaljubimo. Ta pesma nas podseća da smo 30 godina kasnije možda puni ožiljaka koje nam je život ostavio, ali kad je pustite naglas i probudite celu kuću, podseća vas i da je to što ste baš sada i baš ovde – najdragoceniji trenutak.
