Sveti Nikola je zaštitnik putnika, moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece, a pošto sam i ja dete, doduše od 46 godina, smatra se da je i moj zaštitnik. Kroz tih 46 godina, život me je bacao na različite strane, ali jedina konstanta je moja devojačka slava.
19. decembar je jedini zimski dan koji volim (izuzev dva februarska kad su rođena moja deca, ali nije to sad tema). Jedini zimski dan koji jedva čekam još od omiljenog proleća i jedini dan u godini kad se ne posvađam sa mlađom braćom. Sveti Nikola je u našoj kući uvek bio više od slave. Tad nam dolaze prijatelji, društvo moje i moje braće, od sabajle počinje načinjanje žita koje je mama stavila u specijalne bakine kristalne činijice da se gosti posluže. Tata je slavu slavio i kao posnu i mrsnu i nećemo sad o pravilima, jednostavno, Sveti Nikola je bila njegova slava koju je nasledio od svog tate Nikole kog su zvali Badža i po kom je stariji od moja dva brata dobio ime i koja se obeležava kao porodičan dan.
Priprema slave počinje danima ranije kad mama uporno pravi kolače i razne đakonije, pa ih onda stavi na terasu i pokrije stolnjacima, a mi obavezno baš u to vreme imamo silna posla po terasi i kvarimo aranžman uz konstataciju da je gostima dosta da se da samo torta. Doduše, jedne godine zamalo da se ostane i bez torte jer kad je na red došao dezert i mama izašla na terasu po doboš tortu, nje jednostavno nije bilo. Oblio ju je hladan znoj i automatski je optužila nas troje da smo je potamanili, ali je zaboravila da ja doboš tortu ne jedem, ali je jede tata i tako je utvrđeno da ju je šteknuo ispod kreveta u kutiju za patike da mu gosti ne pojedu.
Dan počinje tako što je mama uglancala celu kuću, tata otišao sa braćom u crkvu, a ja se izležavam na kauču. Onda ručamo svi zajedno i budem zamoljena da se pridignem i postavim sto za goste, a mlađi muški potomci da odu po piće. To bude oko 15h, pre nego što mama ode da dremne. Oko 18h, moja braća pitaju šta treba da se kupi od pića. Ja i dalje ležim na kauču, ali sad pojačana čokoladnim korpicama koje su spremljene za tu izuzetnu priliku. Onda naša gospođa majka dobije lakši nervni napad, a moja braća i dalje ne znaju šta gosti piju, iako imamo slavsku situaciju već 40 godina. Od 18h do 19h u kući je opsadno stanje jer smo se fino izležavali ceo dan i sad u minut do 12, pre nego što naš prijatelj Raca zagrmi sa vrata “Srećna slava, Jovanovići”, ja brzinski postavljam bakin stolnjak i escajg, a ova dvojica trče po piće. Glavni gosti na slavi su naši prijatelji kojih ima sedam i koji s vrata unose galamu, smeh i poklone za decu, čak i sad kad imamo svoju. Dok je tata bio tu, mažnjavao je naše čokolade i krio ih u svom ormanu jer je znao s kim ima posla, odnosno s nama, a tu tradiciju sam preuzela sada ja. Gosti se posluže onim što je ostalo od žita, a zatim počinje najlepši deo slave: galama. Ona topla. Prijateljska. Uz vino i domaću rakijicu, uz meze i muziku sa maminog radija. Uz prisećanja na sve trenutke koje smo proveli sa našim prijateljima koji su naši zaštitnici i podrška kao što je Sveti Nikola bio pomorcima kad upadnu u nevreme.
