“Smešne ljubavi” mi je kupio na ulici, za rođendan i napisao posvetu, kao što mi je pisao u sve knjige. To je ona bela knjiga, crnim slovima piše Milan Kundera, crvenim naslov. Tad sam bila na trećoj godini faksa i nisam razmišljala čime ću se baviti. Bila sam srećna što je znao da više volim miris knjige sa ulice nego iz knjižare i što mi je pisao posvete. Samo mali broj ljudi mi za rođendan pokloni knjigu s posvetom i zato ih mnogo volim.
Od tada je prošlo 25 godina. U međuvremenu mi se dogodio život, neke smešne i neke manje smešne ljubavi. Nekih se sećam, druge sam se potrudila da zaboravim.
“Razlika između sećanja i zaborava je samo pitanje perspektive. Ukoliko želimo, svo sećanje postaje zaborav, a sav zaborav sećanje”. Bilo je mnogo prilika kada su me probadale te Kunderine reči. Da li se sećam ili sam zaboravila? I onda počnem da kopam po sećanjima i vidim da nisam zaboravila. Zato što su ostale posvete. Veoma je važno da ljudima koje volimo pišemo posvete. Ceduljice. Poruke na vocap. Veoma je važno da ostavimo pisane tragove jer ima dana, kao što su ovi koje sunce nesebično topi, kada su te poruke jedino za šta možeš da se uhvatiš. I zato ih čitajte. Sve što su vam dragi ljudi ikad napisali, čitajte. Smejte se ili plačite, sve je dozvoljeno.
Isto kao što sam imala sreću da radim sa ljudima koje volim, imam sreću da volim i da me vole ljudi koji su dobri odavde do svemira i tako tri kruga. To su ljudi koji pišu posvete. Koje čuvam i na koje bacim pogled kad god zapnem u životu. Ovih dana u julu sve češće čitam te smešne ljubavi. Umem da se zacenim od smeha kad mi se plače i da plačem do suza kad je je mnogo smešno.
Jedna od tih poruka koje su mi ostale je mamina: “Moramo da kupimo limoncello, samo pazi da ne namažeš decu, to nije onaj protiv komaraca, nego se pije”.
I bude mi smešno. Zato što se setim kakav je dan bio kad mi je to napisala. Dramila sam što mi je kosa kao metla kad je osušim fenom, a ona je rekla “pa ko još leti suši fenom kosu”. I onomad kad sam se videla sa kumom, kosa mi je bila osušena na suncu i ona je rekla: “Zo, mnogo ti je lepa ta kosa”.
Kupite limoncello. Ili šta vas već podseća na posvete i ljubavi, da pijuckate u toplom danu. I sušite kosu na suncu. I neka vam svaki zaborav bude sećanje jer ljubavi su da se pamte i ljubavi su da su smešne. I da su zauvek, makar na prvoj stranici knjige sa ulice koja miriše na sećanje.
