Rešila sam onomad da pravim knedle sa šljivama. Poznajući moje kulinarsko umeće, tetka mi je poslala fotku smrznutih šljiva koje se lako skuvaju i ne pretvore u nepouzdanu smesu sumnjivog ukusa, kakve pretenduju da budu knedle koja sama spremam. Normalno, ja sam pametnija od tetke i momentalno batalim savet stručne osobe i uzmem bakinu žutu svesku sa receptima.
To je sveska koju svaka porodica ima: izlizana, masnih korica, puna recepata koji se jedva naziru jer su slova izbledela, ali mirišu neodoljivo, na detinjstvo i na ruke koje su te recepte ispisivale. U toj žutoj svesci nađem recept koji je baka primenjivala da nam detinjstvo zauvek ostane u nozdrvama i na nepcima. Miris sočnih šljiva koje je moja baka donosila sa Kalenićeve pijace i pretvarala u knedle, džemove, marmalade (jer ne volim džem pošto ima grudvice) u domaći sok i u čistu radost. Te šljive su bile srce mog detinjstva i ne samo da su obeležile moja leta, već su postale simbol radosti i topline koje su me pratile tokom odrastanja.
I stojim tako, 40 godina kasnije, sa sve tom žutom sveskom i gomilom sastojaka koje treba da pretvorim u knedle koje će moju decu da raspamete. Stariji je ušao u kujnu, sumnjičavo pogledao u mene i bez reči izašao, dok je mlađi iz dnevne sobe zapomagao da neće da ide u bolnicu da mu operišu živo testo u stomaku. Stoički sam podnela ukazano mi nepoverenje i navalila na posao. Da ne gnjavim, pola sata kasnije knedle su sa sve šerpom završile u kanti za smeće. Sela sam na terasu da gledam Avalski toranj, sve nešto razmišljajući kako da deci upriličim ukus šljive u avgustu, isti kakav ja čuvam već skoro pola veka.
I setim se.
Kupovne knedle ne dolaze u obzir, ali domaći pekmez od šljiva na hlebu i te kako će da obavi posao iscrtavanja detinjstva u uspomene. Zato što smo i mi kao klinci jurcali po ulici, a za užinu su nam iznosili hleb i džem, pa nam je curio niz prste dok smo musavi i prašnjavi sedeli na trotoaru i jeli i smejali se. Mi, deca iz Šumatovačke ulice.
Pošto imam dva skroz različta deteta, upriličim i dve vrste užine. Stariji, koji voli ljuto, dobio je sočno parče slatkog i ljutog, a blagog ukusa namaza salsa čili šljiva. Mlađi, koji stalno nešto izvoljeva, dobio je čistokrvni pekmez, napravljen po tradicionalnom porodičnom receptu. Uz to, napravila sam im i sok od šljiva koji je mama napravila i šteknula da ga ne popijemo pre leta jer mi sve pojedemo i popijemo pre nego što bude vreme za to.
Klinci su se umusavili za sekund, a za dve sekunde u kući se nacrtalo još petoro klinaca iz komšiluka koji su bili pozvani na matine uz pekmez. Izbacila sam ih na terasu da mi ne ulepe sve po kući, a onda sam sela i iz prikrajka uživala u njihovom smehu, ulepljenim prstima, planovima za budućnost i mirisu avgusta koji je tek započeo svoj ples nad našom terasom.
Fora je da poslušate tetku. Nemojte da petljate šta ne umete. Ali, ono što umete, uradite iz srca. Uradite za one koje najviše volite, makar to bio samo pekmez na hlebu jer ljubav je u svakom zalogaju, a čarolija druženja ostaje zauvek na mapi lepih sećanja.
Srećan vam avgust i pekmez od šljiva!