Jun. Mesec lepljiv od ljubavi, poljubaca i tihog popodneva iza spuštenih roletni. Dani sunca, topline, trešanja na usnama… Mesec maturskih večeri i dana pored reke, na travi, bosih nogu i Nensi Sinatre u slušalicama dok se osvaja grad u sumrak.
Jun je mesec kada se trešnje najviše raduju, sočne, crvene, bele, slatke, krupne, kad pucaju pod zubima i ostavljaju trag po beloj majici. Sveže, u teglici, na seoskom stolnjaku uz jutarnju kafu iz zemljane šoljice, na terasi čiji pogled puca na avalski toranj ili na užurbane gradske ulice. Kao što smo u maju udisali miris lipa, jun je da jedemo trešnje. Bakine, starinske, domaće, one što imaju ukus detinjstva i miris uspomena na junske dane u prašnjavoj ulici dok igramo lastiš ili između dve vatre.
Najlepše slatko od belih trešanja jela sam prvih dana juna u Slatkovcu. Seoce izniklo na više od dva veka starom ognjištu predaka porodice Knežević. Čista planinska voda, lekovito poljsko i šumsko bilje, svež vazduh, domaća zdrava hrana, u srcu Srbije, na samo tri kilometra od Aleksandrovca.
Ustala sam ujutru naspavana, posle mnogo vremena. Sedela sam za astalom prekrivenim crveno belim stolnjakom, kada je Gaga, glava porodice, ispred mene stavio kafu u zemljanoj šoljici, malu kafansku čašu punu vode i domaće slatko od belih trešanja. U maloj, staklenoj činiji, istoj kakvu je imala moja baka. Ja inače ujutru ne jedem slatko, samo ubacim litar kafe u stomak i odjurim u dan, jedem kad se setim ili ako stignem. Uzela sam zalogaj da ne uvredim domaćina koji me je upitno gledao. I vreme je stalo. Zadržala sam trešnju na nepcima i vratila se u onaj trenutak kad je moja baka pakovala tegle slatkog od belih trešanja za zimu, a ja sam pored nje svaku praznila kašikom za supu. Zaboravila sam da me je mama naučila da je red da se uzme samo kašičica, bez obzira na količinu u činijici jer kad ideš u goste treba da se ponašaš po bontonu, a bonton nalaže samo zalogajčić. Navalila sam na onu činiju momentalno. Zaboravila sam i bonton i red i pitala je l’ ima još. To je najukusnije, najnežnije, najslađe detinjstvo koje sam ponovo imala na nepcima, još od pradavne 1986. kad sam tamanila bakino slatko od belih trešanja pod kajsijom u dvorištu na Čuburi.
A onda smo se vratili u Beograd. Tri dana juna sačuvali smo na fotografijama i u osmehu. Šetala sam prvim junskim danima dorćolskim ulicama, sve do malog bistroa u Knićaninovoj broj tri. Dok sam pila podnevnu kafu pod lipom u toj maloj starinskoj ulici, pade mi na pamet da možda imaju i slatko. Od trešanja. Belih. Letnjih. Sočnih, mirisnih.
Na polici je stajala tegla slatka od belih trešanja koje proizvodi porodica Aćimović koja kaže: “Znate li da slatko šapuće? Tako su stare naše bake govorile, nema šta da se misliš u vezi sa kuvanjem slatka, slatko samo priča, šapuće, sve ti se kaže, šapne”. I ja sam šapatom pomislila: jun je da se jedu trešnje. U gradu, u Slatkovcu, na planini, uz more, pored reke, na prašnjavom drumu sa kog pogled puca na beskraje Šumadije ili Vojvodine. Jun je da se voli i da vam je slatko jutro od belih trešanja.
Autor bloga: Zorana Šokorac
