Prvi put sam otkrio sireve Sirane Jovanović na jednoj od prvih izložbi autohtonih sireva Balkana, Balkan Cheese Festivalu. Tada su imali samo par varijeteta, ali već onda je njihov sir bio najsnažnijeg ukusa od svih sireva na ovom festivalu. Snažniji i od sviih sireva koje sam do tada u životu probao, uključujući i onaj iz manastira u Rumuniji.
Posebno mi se dopao njihov sir sa tartufima, a nepcu je najviše prijao mleveni sir, u prahu. Zaključio sam da se tako bolje oseti, jer se bolje rasporedi po receptorima za ukus na jeziku. Ali, ono što je karakterisalo ovaj sir pored te jačine, jesu intenzitet, punoća ukusa i pored toga što je – budući ekstra tvrd – i ta suvoća koja se postiže izrazito dugim periodima odležavanja. Čak do dve godine. Samo još jedan zanatski sir u Srbiji tako dugo zri, onaj od Farme Ranilović, ali Sirana Jovanović je bila prva od onih za koje ja znam koja je uspela da sir odzri tako dugo i dobije tako snažan ukus.
Vremenom, u sir su dodavali začinsko bilje, lavandu i žalfiju, a potom i suvo voće i aroniju. Najjači od svih njihovih sireva bio je onaj potopljen u vino, koje ga je bojilo karakterističnom crvenkastom bojom, kao kod najboljih italijanskih sireva te vrste.
Vredna porodica Jovanović koja se preselila iz Beograda i odlučila da proizvodnju sira obavlja u Smederevu, i otac familije, Zvonko, koji je ostavio svoj siguran posao na železnici i svoju decu uveo u posao proizvodnje, razvoja i plasmana, primer je vrednih ljudi koji svojim rukama sprovode u delo viziju proizvodnje prehrambenih proizvoda vrhunskog kvaliteta.
Pored same recepture, koja je stara oko 200 godina, i strogo kontrolisanih uslova sazrevanja, konstantno su unapređivali proces proizvodnje i ulagali u novu opremu, sertifikaciju za izvoz, pakovanje, nastup na tržištu.
Kada probate njihove sireve, osetićete kvalitet svih sastojaka, podneblje, prirodu i taj vredan rad porodice koja je uspela u velikom i složenom poduhvatu u čijim ukusnim plodovima sada mi uživamo.
Autor bloga: Srba Jovanović
