Sedite da vas podsetim kako je bilo kad smo bili mali, pa počnu trešnje u našem ili u tuđem dvorištu, na pijaci i slatko ih tamanimo jer su preukusne, crvene i sočne, a devojčice su ih stavljale na uši kao minđuše. Je l’ se sećate toga? Kada ste poslednji put jeli trešnje onako da budete musavi i kad ste se poslednji put kinđurili peteljkama na kojima je ova čarobna voćkica?
Porasli smo, pa valjda više nije red da se glupiramo ili smo samo zaboravili kako je kad si detinjast i slobodan…A evo, sad će trešnje i maj…
Kao pre 40 godina okruglo, kad je april odlazio iz Beograda i propuštao maj, a trešnje mirisale na sve strane. Tačno se sećam kad sam sa bakom išla prvo do Kalenićeve pijace po cveće i šta nam treba za ručak, nosile to kući, a onda nas moj deka vozio do Bajlonija jer samo tamo ima posebnih, najslađih trešanja koje pucaju kad ih zagrizeš i sok ti se sliva niz bradu.
Te prve trešnje smo uvek kupovale tek da nam zamirišu i da ih jedem iz kese dok šetamo kroz ulice od drvoreda, a deka čita novine i pućka lulu uz kafu u nekoj kafanici dok nas čeka.
Posle su došle one zrele, “prave” trešnje od kojih mi je baka pravila slatko i džem “bez grudvica”, ali nije marmelada, a ja sam ih kačila na uši i paradirala po dvorištu dok sam čitala neku knjižicu i glumila da sam učiteljica.
Japanci sa razlogom trešnje zovu “voće sreće” i ophode se prema njima kao prema božanskom voću. Kad cveta trešnja, to je najlepši pejzaž proleća, a kad zamiriše, svi francuski parfemi momentalno kapituliraju. Kad rodi, trešnja je najsočnija ljubav na svetu i nema tog ukusa koji ume tako da se razlije po čitavom telu i izazove radost i mir.
Sad kad sam odrasla i imam svoju decu, jedva čekam trešnje u našem kraju. Komšijska deca su naučila da ih beru i kače na uši i da ih jedu neoprane jer su neprskane, tako rastu tu samo da bi nama vratile kadrove iz detinjstva, a njima pružile detinjstvo kakvo smo imali mi.
I dok ih čekamo, možemo da prošetamo istim tim Dorćolom, od Bajlonija do Knićaninove i da poslednji petak u aprilu zamolimo da zastane, da sednemo u baštu pod lipama, naručimo kafu i neki domaći prirodni sok i udahnemo proleće jer
“u mesecu maju,
život je trešnja,
smrt koštica,
ljubav trešnjino drvo….”
Žak Prever
