“Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol”
Ivan Cankar
Ova 2023, hronološki, bila je treća najteža u mom životu. I znam da nisam jedina. Pokosili su nas odlasci ljudi i dece i nikada više nećemo biti isti.
Ali, kad ustanem ujutru i gledam u moj Toranj koji grli sunce i oblaci su kao da sam u avionu, a nisam, nego na osmom spratu, dok pijem tu prvu i jedinu kafu natenane i čitam Prevera ili Jejtsa, razmišljam o ljudima koje sam izgubila. Svi, ali svi do jednog, bili su voljeni i voleli su, voleli su ljude, pesmu i kafanu. Voleli su život i putovanja. Knjige, filmove, razgovore. Smejali su se. U svakom lošem videli bi dobro.
I tako ja sad na početku 2024. razmišljam šta mi je prošla godina uzela, a šta mi je donela. I ispostavi se da je donela mnogo radosti koje su mi pomogle da izdržim.
Uzeli su se kum i kuma, u maju, kad proleće miriše najjače. Bila sam dva puta na moru kod tetke, dva puta u Zagrebu kod moje drugarice iz detinjstva koja uvek dođe odmah kad mi se svet raspada. Išla sam na Džibonija i Brejkerse po dva puta.
I imam dvoje dece, dva brata i više od dva prijatelja. I jednog psa. To je ako ćemo da brojimo. Ako nećemo da brojimo, imam bezbroj sitnica i još više dobrih ljudi pored sebe.
Imam najbolji posao koji volim jer ga radim sa ljudima koji su čista radost. Dobila sam najlepšu bocu vina da ga pijem sa drugaricama. Deca su konačno počela da jedu med, onako na hlebu sa puterom. Ponovo radi Delicent.
Neka vam 2024. godina bude sva u osmesima i sitnicama jer to je jedino što je vredno. Što kaže Džibo, hodaj, možda se ipak sve u dobro pretvori.
Srećan vam Božić!
