Ljubavna priča iz Knićaninove br. 3

Ljubavna priča iz Knićaninove br. 3

“Ljubav je kao kad zagrizeš pomorandžu, pa ti sok pršti po zubima.”

                                                                                                          Hulio Kortasar

Njih dvoje mogu biti bilo ko. Mogu biti baš vi. Moglo je početi bilo kad i trajati do kraja večnosti. Njih dvoje sreli su se jesenjeg dana na klupi na Kališu. Ona je sedela i prelistavala sećanja na život koji joj se srušio na glavu u jednom danu kada je onaj za kog je mislila da je Taj otišao bez reči. Pa se sećala svih koji su joj prošli kroz život i otišli bez reči, ostavljajući komadiće razbijenog srca. Nije plakala jer super devojke ne plaču, kao u pesmi. Gledala je u suton boje pomorandže i samo tako prelistavala sećanja, pitajući se gde je pogrešila.

Nije primetila kada je seo pored nje i gledao u pravcu u kom je lutao njen pogled. Imao je muziku u ušima i seo je pored nje iako su sve klupe bile prazne. Kada ga je konačno primetila, štrecnula se i ustala. Rekao je: ne boj se, nisam manijak, samo slušam muziku. Sela je, on je stavio jednu slušalicu u njeno uho. Sedeli su tako i slušali “Be my baby”, Tarantinovu omiljenu pesmu. 

Nije je pitao za ime, nije mu rekla zašto ćuti. Sedeli su satima, ponavljajući pesmu do iznemoglosti. Njegove misli nisu kočila sećanja, on se baš davno pomirio s tim da nikada neće naći savršenu ženu za sebe. Onu za zauvek. Koja ga poznaje i koja mu je vetar u leđa. Ona je sedela, pomirena sa tim da će život provesti sama, kao Mesečeva kći…

Bilo je baš kasno kada je ustao, pružio joj ruku i rekao: hajde da klopamo nešto. Ustala je i krenula sa njim bez reči. Pomislila je u sekundi da je luda jer ide sa potpunim neznancem, ali verovala je u svoj grad i verovala je da je već toliko svega prevrnula preko glave, da više ništa loše ne može da joj se desi. Dala mu je ruku, on ju je držao za prst i bez reči su krenuli dole, na Dorćol. Ulice su bile hladne, bez ljudi, ili ih oni nisu videli. Bila je gladna, sad se setila da od juče ništa nije jela osim sopstvenih misli o prošlosti.

Vodio ju je dorćolskim ulicama koje su čekale da drvoredi ponovo ozelene i pretvore se u magiju prošlih vremena. Presekli su Cara Dušana i ušli u malu, tihu ulicu u kojoj stanuju prošlost i sadašnjost, isprepletani kao njihovi promrzli prsti. Bili su u Knićaninovoj. Uveo ju je u mali bistro Delicent u kom je svirala muzika osamdesetih, gde su na policama stajale male tegle pune sočnih ukusa voća i povrća, sokovi od svežih malina koji su mirisali na leto, vina kojima bi se i bogovo poklonili…

Seli su za mali sto kraj prozora. Jeli su salatu sa čeri paradajzom, mladim sirom, ajsberg salatom, rukolom i sendviče sa pršutom. U čašama je mirisalo Pino Botunjac, crveno vino s rubinkastim odsjajem i notom maline i hrastovine…

Rekao je: danas je Dan zaljubljenih. Osmehnula mu se. Pomislio je da ima divan osmeh i rekao: smej se, ludo jedna. Ona je osetila da joj se suze skupljaju u grlu. Pomislila je da je konačno srećna i rekla: hvala i za osmeh. 

Poljubio joj je prste. Izašli su na hladan vazduh. Poljubio ju je ispred bistroa i iz džepa izvadio pomorandžu. Poljubila ga je u obraz, onako da pukne. Koračali su polako, srećni, dok ih je iz Delicenta ispraćao Bili Ajdol. Oljuštio je pomorandžu i sočni sok prštao je po njihovim zubima dok su odlazili u mrak. Konačno srećni ❤️

Kontaktirajte nas

AdresaKnićaninova 3
11000 Beograd, Srbija
Telefon+381 60 3939399
Emailinfo@delicent.com
Radno vremePondeljak - Petak 9:00 - 20:00
Subota - Nedelja 9:00 - 17:00