Imam 45 godina i otkako znam za sebe, tata i mama su spremali turšiju. Ništa kolosalno, tek da tokom zime imamo tradicionalno zdravlje na stolu, bez obzira što ni braća ni ja nismo neki ljubitelji, ali “vitamin C je vitamin C i ješćete dok ste pod našim krovom” i ostale tople priče iz našeg detinjstva…
Pošto sam ja gradska riba, normalno da mi nije palo na pamet u životu svom da se bakćem s kiselim povrćem, posebno što mi je profesorka fizičkog zgadila život i sport u srednjoj jer su joj se iz ruku stalno otimali mirisi turšije i novembra koji sluti na ukiseljeno povrće. Provodila sam život pod krovom mojih roditelja vešto izbegavajući zamke koje mi je mama postavljala uz ručak čim novembar primiriše na kalendaru: sitno iseckan karfiol i patlidžan iz turšije u sarmi, recimo, onda je smislila da moram da pijem kombuhu, pa mi je sipala tu vodurinu u sok od zove, pa se tata setio da je paprika iz turšije odlična kad se pomeša sa punjenim paprikama u mom tanjiru i tako dalje, sve groznije i groznije, ali nisam se dala, Ines, ne godinama, nego decenijama.
Prateći refren uz rasprave oko nejedenja turšije glasio je “pitaću te kad budeš imala svoju decu”. Deca u to vreme nisu bila ni u najavi, pajala sam po Akademiji i KST-u, završavala faks, zaljubljivala se, smejala, čitala, pisala, volela svoje prijatelje i živela u toplom roditeljskom domu bez ikakvog stresa i obaveza. E, ali onda sam porasla i zaljubila se do beskraja, udala se i rodila dva super klinca. Doduše, ta deca i dan danas više vole da budu na bakinom kazanu jer ja nekako uspem da mi zagore: pržena jaja, prženice, pečeno pile, kokice, pilav, paprikaš i supa, a to je zato što kad kuvam pustim muziku, uzmem daljinski i pravim se da sam Glorija Gejnor i zaboravim da ručak cvrči sa ringle, a deca iz sobe: “Mama, opet gori šerpa”. Šerpe su od rosfraja, pa mi nije baš jasno kako im uspe da zagore, ali to je njihov problem, moje je samo da ih zafrljačim u đubre jer ne mogu da se oribaju posle mog kuvanja.
I zato klinci najviše vole da jedu kod moje mame koja mi je onomad rekla: “Dođi po turšiju, nemaš ništa u frižideru za decu”.
– Imam zelenu salatu i luk, to vole.
-Ne mogu deca da budu na zelenoj salati i luku, dođi po turšiju.
-Oni ne vole turšiju.
-Zorana, deca obožavaju turšiju, dođi da uzmeš ili ću te prijaviti socijalnoj službi.
Pred takvim argumentom nemam šta da izvučem kao kontru, kupim mami cveće i odem po turšiju. Sačekala me je sa poljupcem i uredno složenim teglama na stolu.
-Šta je sve to, pitam.
-Ovde su ti karfiol, brokoli, patlidžan i šargarepa. Ovde ti je kupus, ovde cvekla, evo ti ajvar i da imaš kuvan paradajz.
-Kakva šargarepa?!
-Pa narandžasta, znaš valjda šta je šargarepa.
-Otkud šargarepa u turšiji?
Mama ćuti i gleda me pogledom koji glasi “bože, gde sam pogrešila s tobom”.
-Čuješ šta te pitam, otkud sad šargarepu stavljaš u turšiju i ko još to radi?
-Zorana, već 30 godina stavljam šargarepu u turšiju i svi to rade. Tvoja deca već 10 godina tamane šargarepu iz turšije.
-Jeeeel?
-Jeste.
-Pa ja volim šargarepu, što meni nikad nisi dala?
-Jesam, ali nisi htela da jedeš.
-Nisi.
-Jesam.
-Nisi, valjda ja znam.
-Nemaš ti pojma. Nosi ovo kući i daj deci da jedu, ne nerviraj me više, otišao mi pritisak na 200.
-Dobro, kažem.
I dođem kući. Kažem, poslala vam baka turšiju.
-Je l ima šargarepa?
-Ima.
-A karfiol?
-Ima i to.
Navalili na one tegle kao ja na njihove čokolade krišom noću kad spavaju, a ja gledam i mislim se “bože, gde sam sa vama pogrešila i čija ste vi deca”.
I nasmejem se, dok ih gledam kako glođu ono kiselo povrće.
Bakina i dekina deca, eto čija su.
Ukoliko volite zimnicu, a niste najveštiji u njenoj pripremi, za vas smo prikupili mnoštvo teglica zdravih domaćih ukusa koje su pripremale vredne ruke žena i muškaraca širom cele Srbije.
