Nastavak priče o kulinarskom umeću žene koja nikad nije pravila ništa dalje od špageta.
“Dobro jutro, momci, divan je dan, šta želite za doručak?”, uskliknula sam s ljubavlju u rano nedeljno jutro, puna optimizma i lepog raspoloženja.
“Proju”, viknuli su obojica uglas, ista ta dvojica koju sam ja rodila i koji za osam i 10 godina nisu hteli ni da primirišu proji.
“Kakvu crnu proju”, zapanjih se.
“Ne crnu, nego kao bakinu”, potvrdili su moje crne slutnje.
Stajala sam tako ukopana neko vreme sve se nadajući da ću čuti ono omiljeno “Prenkovao sam te!” ali c. Ni da zucnu.
Dobro, promrmljah u sebi dok sam išla prema kuhinji. Da vidim šta mi treba za proju, rekoh i uzeh telefon, ne da guglam, nego da zovem mamu.
“Dobro jutro, je l’ ste se probudili, lepotani”, zacvrkutala je mama s one strane žice.
“OVA DECA SU LUDA, TRAŽE MI PROJU ZA DORUČAK, ŠTA SAD DA RADIM, KOME DA IH UTRAPIM, TO NISU MOJA DECA I ODAKLE IM PROJA KAO IDEJA, TI SI KRIVA ZA SVE”, zavapila sam momentalno pasivno-agresivno.
“Pa šta hoćeš od mene?” pitala me je mama istim slatkim cvrkutavim glasom.
“Recept za proju ili, još bolje, da ti napraviš, a mi svi da dođemo na doručak, povešću i psa, žao mi da ga ostavim samog”.
“A, pa ne mogu danas, idem sa Milkom na kafu, posle malo da prošetamo, vidi što je lepo vreme”.
“Dobro. Sama ću. Pošalji mi recept i lepo se provedi.”
Stiže recept u roku od minut: šoljica brašna, dve šoljice projinog brašna, dva jaja, prašak za pecivo, so, mrva šećera, šoljica ulja, dve šoljice vode, sjediniš i staviš u kalup koji sam ti kupila prošlog leta da praviš deci proju.
Ok, uradim sve kako je rekla i uspem da ispečem doručak, a da ne zapalim pola kuće. Izađe proja iz rerne, diše! Najnežnije, najmekše, najsočnije što možete da zamislite. Deca stoje, gledaju u čudu, ja ponosna, puštam muziku i đuskam.
“Kako si ovo uspela”, ciknuo je od uzbuđenja mlađi sin.
“Napravila je baka pa je mama podmetnula kao svoju”, mudrovao je stariji.
“Ne. Ja sam napravila, mislim da je fora u brašnu i jajima koje nam je baka kupila”.
Mama je svratila pre neki dan da uzme dečje bele stvari da opere jer meni uvek nešto crveno ostane u mašini i oboji veš. Donela nam je kesu punu kukuruznog brašna, jaja, pečenice, čvaraka i sira, a ja sam samo prosledila frižideru na čuvanje. Zovem mamu, pitam kako mi je uspela proja. Kaže:“Organska jaja, i belo projino brašno su ti iz Delicenta, tamo stalno kupujem, šta misliš, zašto deca vole. A uzela sam vam i sir i meze, sve je domaće i deca sve vole, stalno jedu kod mene to. Odoh sad, Milka me čeka”.
Deca su pojela skoro ceo pleh, što je super jer nisam morala da kuvam. Kad su se sjatili kući spolja, pitam šta će da večeraju.
“Proju, čvarke, sir i pečenicu! Meni ćeš da prepoloviš i da staviš ajvar kao u sendvič. Zvali smo i Milana i Vanju i Vuleta i Iskru i Teodoru i Sofiju”!
To je njihova ekipa iz kraja, a njihove mame su moja ekipa. Bilo nas je na večeri oko 15.
Postalo je tradicija. Organska. Najlepša. Najprirodnija. Kao Delicent.
Autor bloga: Zorana Šokorac
