Dunja. Jesenje voće tvrde i guste zlatno žute spoljašnjosti, jakog mirisa. Miris detinjstva, jeseni kod bake i deke, mirisa topline, bezbrižnosti i ušuškanosti.
Kada se rodila, za mesto nastanka izabrala je Malu Aziju, kolevku civilizacije. Odatle je krenula put Mediterana, usput oduševila Grke i Rimljane svojim kiselim, delikatnim ukusom i snažnom aromom. Plod dunje je jedan od najčešćih na slikarskim platnima, na zidnim slikama i mozaicima u izgubljenom gradu Pompeji u Italiji. U srednjem veku dunja je bila veoma cenjena. Često se služila za trpezama monarha i aristokrata, koji su u njenom oporom ukusu uživali na banketima i luksuznim kulinarskim događajima. Tokom istorije, dunja se koristila kao hrana, ali se drvo takođe uzgaja zbog svojih atraktivnih bledoružičastih cvetova i drugih ukrasnih kvaliteta.
Naše bake i mame dunju su stavljale u pekmez, sok i slatko, ali balkanska pravila nekako nalažu da se dunja koristi za tradiciju i prijateljstvo. Rakija od dunje, ili samo kratko “dunja”, jedna je od omiljenih na našim prostorima i nema jesenjeg okupljanja bez zdravice uz ovaj egzotičan ukus na nepcima. A kad smo bili mali, sećate li se, kad počnu jesenji dani omiljena užina bila je džem i hleb i sirup od dunje, ali ne onaj fabrički što ima više vode i boje nego voća, nego pravi, domaći, gust, oporkast.
Dunja je čista ljubav. Zbog nje je Fatmin dragi krenuo put Stambola, da donese žute dunje svojoj dragoj, da je leči kad su dušmani stali na put njihovoj ljubavi. Stari Grci su dunju povezivali sa plodnošću i imala je važnu ulogu u svadbenim proslavama. Ponudili bi je kao poklon, da se zasladi nevestin dah pre ulaska u svadbenu odaju, a delili su je mlada i mladoženja. Zahvaljujući tim asocijacijama, dunja je postala poznata kao „plod ljubavi, braka i plodnosti“. U Grčkoj je dunja bila sveta Afroditi, boginji ljubavi i plodnosti.
A mi ulazimo u oktobar sa ukusom dunje na usnama.
