Ceo dan miriše na kadulju, med i borove, kaže mi drugarica Danica. U stvari, ceo dan miriše na more. Na detinjstvo ulepljeno sladoledom i suncem, na prvu ljubav poljubljenu ispod gustih borovih grana dok bosa stopala skakuću od sreće i borovih iglica koje bockaju tabane.
Miriše dan na spokoj pored talasa i na maestral koji najavljuje jutro.
Ceo junski dan miriše na nostalgiju, na gitaru na kojoj je Jovica svirao Đavole, a veze sa sviranjem nije imao, ali mi smo svi pevali kao u najmanju ruku da smo iz Milanske skale došli i bilo nam je lepo. Posle smo porasli i svako je krenuo svojim putem. Sve do onomad kad mi je drugarica iz detinjstva rekla da je videla Jovicu na moru i da izgleda bolje nego ikad. Jovica je onaj što svira gitaru i zbog kog sam trpela bockanja na tabanima. Nasmejala sam se još više kad mi je rekla da me se odmah setio i da je rekao da sam sigurno i sad mnogo lepa.
Vratila sam se na putovanje kolima na more kad pročitam sve Šejn romane koje sam ponela da imam na plaži i kad mama pravi sendviče, a naglas peva “Jedne noći u decembru”, iako je usred leta, ali to je njena i tatina pesma i on se smeška dok je grli, a braća i ja sa zadnjeg sedišta vičemo “bljak”, “fuj” i “prestanite”.
Ponovo sam na rivi, sa mojom doživotnom drugaricom koja mi je onomad rekla da je videla Jovu. Idemo i smejemo i pevamo naglas, sednemo na stenu i brčkamo noge u moru i filozofiramo nešto o životu dok jedemo smokve koje smo ubrale na putu do plaže. Sad smo obe odrasle. Imamo 40 i kusur godina, živimo u dve države, obe imamo po dvoje dece i redovno se posećujemo i lupetamo na vocap. Nešto smo se dogovarale da idemo zajedno i na more, da nam deca vide gde smo se upoznale i bile srećne.
Ceo dan mi miriše na taj savršen morski dan. Na kadulju, med i borove. Na vino koje zamišljam da pijemo na plaži, dok brčkamo noge i ne pričamo ništa jer se posle 35 godina sasvim dobro sporazumevamo i ćutanjem. Miriše mi na pošip i maraštinu, na smokve i na gitaru, na more i so, miriše na sećanja.
Miriše na dugo toplo leto.