Proizvode koje odlikuje kvalitet i brojne nagrade izdvaja prepoznatljiv ukus, a da bi se našli na našoj trpezi potrebno je mnogo truda i rada. Porodica Bobana Frunzalerovića krenula je od ideje da želi da jede zdravo, a danas proizvode čuvenu rakiju od šljive destilerije Frunza i proizvode od mangulice poput kulena i slanine. U tom procesu učestvuju svi članovi porodice na različite načine, a kako sve to izgleda otkriva nam Boban.
Kako se pravi rakija?
Kada pravimo rakiju to može da se radi sa enzimima kvasca ali je najbolje slobodno, samostalno vrenje. Ako to radimo kontrolisano imamo komore, tako da kontrolišemo temperaturu i onda tačno znamo matematički za koje vreme će taj šećer u odnosu na količinu preći u alkohol. Pečemo, radimo prepek, to je vrlo slično onome što nam pričaju bake i deke, zapravo trebalo bi samo da se vratimo načinu na koji se nekad radilo i to je pun pogodak.
Proces pravljenja rakije može se uporediti sa medom, iako naizgled nema sličnosti. Pčele prave med zbog njih, da bi prezimile, a ne zbog nas, ali ga mi uzimamo i ostavljamo im hranu kupljenu u poljoprivrednoj apoteci. Ako uzmemo sav med onda naredni i neće biti toliko dobar jer je pčela pet meseci unosila nešto drugo, tako da je najbolje uzeti jedan deo meda, ali ostaviti i pčelama doovljno. Tako je i kod rakije, ako posmatramo sam proces.
Mi na primer radimo sa nekoliko vrsta šljive to su Požegača, Trnovača i Čačanska rodna. Trnovača je isto jedna stara sorta, a 
imamo i novi zasad koji će biti oko 2 i po hektara, tu je Crvena ranka. Kod svega toga je bitno da ne štedimo, da ne žurimo sa celim procesom.
Prema tome, kada šljiva provri u nekim buradima, mi tu takozvanu kominu ispečemo i iz toga nastaje meka rakija. U zavisnosti od šećera koje je bilo u voću, što opet, zavisi od godine, dobijemo neki destilat, koji je uvek bele boje i ima nekih 27 ili 30 stepeni. To se zatim čuva u nekom sudu gde stoji neko vreme, zatim se radi prepek, pa se zato zove prepečenica.
Svako radi na svoj način pa je kod mene na primer taj prepek na nekih 68 stepeni, i tako ostane nekih godinu dana u buretu, posle čega se dodaje lagano, na neka tri meseca – destilovana voda. Ona spušta tu jačinu jer 68 stepeni nije za piće, pošto je previše jak destilat. Posle neke 3, 4 godine to se spusti na 42 stepena. Tu se kontroliše koliko smo stavili vode, kada je koja rakija stavljena u burad, koliko dugo je tu. Sve mora detaljno da se zapisuje i prati.
Prepoznat je i kvalitet vaših proizvoda od mangulice, posebno kulen i slanina od mangulice. Koliko je rada iza toga i po čemu su ovi proizvodi posebni?
Za mangulicu kada je reč o kvalitetu govori ono što nam kažu stariji ljudi “podseća me na detinjstvo”. Ljudi najčešće ne znaju kako izgleda proces proizvođenja slanine od mangulice i kulena od mangulice, ali može se porediti sa proizvodnjom rakije u smislu da je za kvalitet potrebno vreme. Pored toga važna je genetika, ishrana i podneblje. Važno je šta jedu, kod nas jedu žir, jabuku i krušku, kukuruz ječam i žito, a postoji i razlika u odnosu na teren, jer na primer u odnosu na Vojvođanske predele koji su ravni, mangulica ovde mora stalno da se kreće po raznolikom okruženju koje ima nagibe, tako da ima mišiće. Ona ujedno i sporije napreduje što nama i jeste cilj jer želimo da bude zdravo meso, zdrava pršuta. Ona posle 3 i po do 4 godine naraste do 100 kilograma, dakle tek tada, pored toga drugačije je kada imamo dve ili jednu ili više, jer ako ih je više bolje jedu, pa brže i napreduju.
Mangulica imamo oko 300 komada, gde radimo sve proizvode, kulen, slaninu, suvi vrat, kobasicu sirovu, smrznutu, pršutu dve godine staru i mast. Sve to je proces, uključujući i naš geografski put kada pripremamo te proizvode, od Negotina, preko Kuzmina, do Zlatibora gde je sušara, pošto je to jedno od najboljih mesta jer i tu postoji ruža vetrova, a kada su proizvodi gotovi zavisi od vremena jer proizvode sušimo na vetru, odnosno vazduhu, nemamo komore za zrenje. Posle se to vraća u Beograd, vakumira se, ide u naše komore i prodaju. Ceo taj proces u oba smera ima oko 1000 kilometara.
Da bi nastala dobra rakija ili dobro vino, ali i proizvodi od mangulice, čini se da su najvažnije osobine strpljivost i posvećenost?
Strpljivost se uči od malena, kao i posvećenost. Istrajnost koja je potrebna za bavljenje ovim poslom je važna, jer da bismo mogli da ga radimo moramo da ga volimo. Kod rakije možda ima manje posla, ali ima velikog ulaganja, i prvi novac može da se dobije tek posle 4 do 5 godina, a pre toga je sve konstantno ulaganje.
Kako je na sve što radite uticala pojava korona virusa?
Situacija sa korona virusom jeste uticala i na nas, jeste bilo izazovno, ali rakija je više sazrela, pa će biti bolja, odlučili smo da to gledamo sa neke lepše strane. Pored toga bili smo dva i po meseca na odmoru u selu tako da se cela porodica družila i dodatno povezala, tako da smo se podsetili i šta je najbitnije u životu.
