U svojih 46 godina koliko ih imam, stavila sam 29 godina pušačkog staža i nisam baš ponosna na tu situaciju, da vam pravo kažem. Posebno jer imam dvoje dece od kojih starije ima stav da ću sigurno da umrem mlada od cigareta i da prestanem smesta. Napravila sam mali kompromis i prešla na elektronske cigarete, ne zbog sebe, nego zbog dece i svi koji puše znaju da je stvarno mnogo teško da se ratosiljaš poroka, posebno kad imaš višedecenijsko iskustvo. Situacija sa mnom nije da ne mogu da prestanem da pušim, nego da neću i to je sad tema za psihologa, taj glupav infantilan stav, kao, e neću da se igram s tobom, mogu ali neću. Sve se može kad se hoće, ali da li stvarno hoću da se odreknem jedinog rituala u kom zaista uživam, kafe i cigarete, iako svakodnevno vršim atak na svoj želudac i organizam u totalu?
Jedna od mojih najvećih životnih sreća je, osim dece, najboljih prijatelja na svetu i braće koja me izluđuju na čelu sa mamom, ta što radim u jednoj od najlepših dorćolskih ulica Knićaninovoj. To vam je ona uska ulica u kojoj tramvaji pomeraju miris lipa i oseća se proleće čak i kad je zima i u kojoj je smešten najslađi bistro u gradu, u kom je ljubav u svakom zalogaju-Delicent. Moj posao je takav da mogu da radim odakle god želim, a najviše želim da radim iz Delicenta jer je ekipa koja tu dolazi opuštena, nasmejana i pametna, muzika je super, neometajuća, a skroz po mom ukusu i, kad smo kod ukusa, klopa mi je super, a Anđa i Dule, glavnokomandujući u bistrou, prave mi one male kanapee u skladu sa mojom dijetom i cede sokove i teraju me da pijem vodu jer se voda mora piti što zbog zdravlja, što ako hoću da smršam. Kafa koju njih dvoje spremaju je najmekša na svetu, ali umeju i da naprave dupli espreso da se resetujem iz momenta kad dođem neispavana i po difoltu nervozna sabajle. I ta kafa mi je u početku bila nezamisliva bez cigarete. Lako je kad je napolju toplo sunce, al’ ajde da vas vidim kad zagudi zima i ne izlazi ti se iz kreveta, a kamoli napolje na cigaru. A Delicent je jedno od retkih mesta u gradu gde duvanski dim nije dobrodošao. Možete da koristite elektronske cigarete, ali ne i obične. Zbog toga u Delicent dolaze i roditelji sa klincima, psi koji vrte repom i žickaju kanapee i čvarke i ljudi koji uživaju u sočnim ukusima i mirisima hrane koje ne ometaju isparenja iz cigarete.
I kada vidite sve te ljude, shvatite da su većinom – pušači! Neki čak ni ne izlaze napolje da pripale, jednostavno zaborave. Zadubljeni u razgovor, smeh, posao, knjigu, ljudi sede u Deliju koji miriše na leto (Dule ima neki super osveživač vazduha), jedu predivne salate koje Anđa začini magijom i organskim, svežim, prirodnim sastojcima, slušaju muziku i isključe se iz svakodnevice bar tih sat, dva koliko sede tu. A nekad i duže. Fora je u tome što je taj naš mali bistro zapravo dom. Mesto koje odoleva hipsteraju, fenseraju i ostalim “erajima” koji nam lagano okupiraju grad. To što se u Delicentu ne puši nije uopšte pitanje pomodarstva, već načina razmišljanja ljudi koji iza njega stoje. A da stvar bude još bolja, ljudi koji stoje iza Delija su – pušači 🙂 Fora je u tome da se osećaš kao kod kuće, toplo, ušuškano i voljeno, da ti miriše hrana i da je vazduh čist, da te muzika relaksira i da uživaš, šta god da radiš. Baš kao kod kuće. Zato sam ja, okoreli pušač, cigarete zamenila kanapeima sa kozjim sirom i humusom jer mi je to isto kao kad odem kod mame, pa se zavalim u tatinu fotelju, a mama mi skuva kafu i napravi sendvič i kaže bože dete, što si lepa. A lepo je imati mesto gde su ti ljudi kuća.
