Postoji to nešto u avgustu. Nešto što ne možeš da zadržiš, ali ni da propustiš. Jutra mirišu drugačije, iako je leto još tu. Sunce sija tiše, vetrić više ne nosi žurbu, već mir. Sve kao da usporava. I ti, prvi put posle dugo vremena, ne juriš.
Sediš u hladu male bašte na Dorćolu. Ispred tebe stočić, na njemu šoljica kafe, tvoje omiljene, produženi espreso sa malo hladnog mleka. Uz njega i čokoladni mafin, jer leto polako izmiče i sve manje razmišljaš o tome kako izgledaš u kupaćem kostimu.
Na stolu su i neke sitnice koje ovaj trenutak čine potpunim. Buketić šarenog suvog cveća, naočare za sunce i ceger sa flašom sirupa od zove. Nisi planirala baš ovaj trenutak, ali osećaš da ti je bio potreban.
Kasnije možda napraviš limunadu, sa dodatkom domaćeg sirupa od zove, onakvu kakvu si pila kao dete. Ili pomešaš malo sirupa s hladnom vodom i ledom, pa se ispružiš u ležaljci. Možda nećeš ni ništa više. I to je sasvim u redu.
Pored tebe neko drag. Ne pričate mnogo, ali ne mora ni da se priča. Dovoljno je to što sedite zajedno, u tišini koja nije prazna. U pozadini se čuje lagana muzika, možda pas laje negde u komšiluku. Avgust je.
Zato, ne moraš danas da planiraš. Ne moraš da praviš liste. Samo sedi. I slušaj leto kako diše. Još je tu, ali zna da polako mora da krene. Zato ti šapuće: zapamti me ovako.
