Kad sam bila mala, baka i deka su živeli u kući s dvorištem iz kog se svakog septembra širio miris pečenih paprika. A širio se jer su se paprike pripremale da se stave u teglu po prababinom receptu za ajvar koji je moj deka najviše voleo (pa nek neko posle kaže za taštinu dušu da je hladna). Taj miris i njihov smeh i ljubljenje kad god bi ispekli turu i danas mi je u živom sećanju.
Posle, kad sam još porasla, mama i tata su preneli tradiciju u naš mali stan u 29. novembra, na moje opšte zaprepašćenje i negodovanje što se peče paprika na šporetu i da smrdi cela zgrada kao da smo neki pećinski ljudi.
Tata i mama me nisu mnogo zarezivali, nego su se i oni smejali, slušali muziku na maminom večnom kasetofonu i ludo se zabavljali i svađali dok su punili tegle ajvarom koji ćemo u zimskoj fazi moja braća i ja da potamanimo još pre Svetog Nikole. Tad nam, normalno, ništa nije smetalo i nismo imali amandmane na pečenje paprika u urbanoj sredini. Dvostruki aršini, ako se pitate o čemu se radi.
Sad sam baš odrasla, idem na pijacu i uživam u bojama, mirisima i žuboru iznad tezgi sa paprikama i ostalim elementima za turšiju. Ali, sad više nema ko da peče u kujni na četvrtom spratu, da se smeje i da sluša muziku sa kasetofona.
Dobro, kažem, imamo situaciju: jede ti se ajvar, tvojoj deci se jede ajvar, tvojoj braći se jede ajvar, a ti ne umeš. I šta ćemo sad?
Logično bi bilo da uzmem onaj prababin recept pun smejanja, ljubljenja, zadirkivanja i muzike, ali ako uzmemo u obzir da mi je jednom i supa zagorela, taj rizik svesno izbegavam.
Krenem lagano od mirisne Bajlonijeve pijace, preko Cara Dušana, dok septembarsko sunce umiva fasade toplinom, gledam one ljude što nose paprike da ih peku i pitam se da li se i oni smeju iznad plotne? Kako su izabrali paprike? Da li kao baka i deka kad su na Kaleniću decenijama kupovali iste one kod iste bake, svake godine potpuno iste, mekane, a jake, pune soka i života, crvene kao sunce kad zalazi na moru, mirisne kao detinjstvo u dvorištvu na Čuburi? Da li ih peku u nekom dorćolskom zavučenom dvorištu u kojem su raširili veš koji miriše na omekšivač i sunce, a septembarska popodnevna tišina raznosi miris po okolnim avlijama i ljudi su srećni?
I dok sam sklapala priče o nepoznatim paprikama i ljudima, stigla sam do mog omiljenog dorćolskog bistroa. Na njegovim policama stajale su crvene, sočne, domaće tegle, pune ljubavi i prirode, pune ukusa, pune ajvara koje su pripremile ruke nekih vrednih ljudi koji isto imaju malu unuku sa crnim loknama i boje njeno detinjstvo uspomenama.
Ne umem da napravim ajvar. Ali umem da se sećam i umem da izaberem ljubav u svakom zalogaju.
